Od prethodnih izbora (17.12.2023. godine) vodi se javna polemika i žučna rasprava o tome da li je dvojno prebivalište legalno ili nelagalno, odnosno etično ili neetično. Tema je otvorena povodom navodnih masovnih promena prebivališta u cilju uticanja na izborne rezultate u pojedinim lokalnim zajednicama. Ovaj tekst referiše na okolnosti o kojima se, pak, neretko i ne razmišlja, ukoliko i dođe do odluke da se, možemo ih nazvati, „ekstenzivna“ tumečenja odredaba Zakona o prebivalištu i boravištu građana („Sl. glasnik RS“, br. 87/2011), „iskoriste“ (da ne kažemo zloupotrebe). Podsetimo se: pravo na prebivalište u Republici Srbiji imaju svi građani Republike Srbije koji stalno žive na teritoriji Republike Srbije, a prebivalište je mesto u kome se građanin nastanio sa namerom da u njemu stalno živi, odnosno mesto u kome se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu trajnu povezanost s mestom u kome se nastanio.
Ja ću se osvrnuti na specifičnost ove pojave u kontekstu samo jednog zakona i postupka. Da se tekst ne bi sveo na puko citiranje odredaba Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 106/2015, 106/2016 – autentično tumačenje, 113/2017 – autentično tumačenje, 54/2019, 9/2020 – autentično tumačenje i 10/2023 – dr. zakon) (u daljem tekstu: Zakon), a „da bi građanima bilo jasnije“, objasniću moju zabrinutost na konkretnom primeru.
Marko je rođen, živi i radi u Novom Sadu. Oženjen je suprugom Maricom i ima dva maloletna sina. Jedne večeri, nakon termina za mali fudbal, koji Marko igra četvrtkom sa svojim prijateljima, jedan od njih mu predloži da „zaradi neki dinar“ sa strane. Naime, njegov prijatelj Petar ponudio mu je deset „crvenih“ da na svojoj adresi prijavi tri osobe iz drugog grada na dva, tri meseca. Petar mu je objasnio da mu to jako znači i da ne mora da brine, jer on garantuje da je po sredi „ništa specijalno“, te da će nakon dva, tri meseca jednostavno odjaviti ova tri lica sa adrese i to je to. I tako je i bilo. Marko je jednog jutra, po prethodnom kontaktu i dogovoru otišao u najbližu policijsku upravu sa izvodom iz katastra nepokretnosti, kojim je dokazao valsništvo nad stanom, a Petar je doneo tri lične karte („čipovane“). Tri nepoznate muške osobe prijavile su prebivalište na adresi Markovog stana. Formalno pravno, tri momka počela su da žive u njegovom stanu.
Prošlo je više od godinu dana od kako se pomenuti „dil“ realizovao, a Marku su na adresu stigle tri plave koverte. Sve tri od različitih Javnih izvršitelja. U tri tazličita dana, zakazani su popis i procena pokretnih stvari na adresi njegovog stana. Član 328. Zakona propisuje da se izvršenje na potraživanju izvršnog dužnika, sprovodi plenidbom potraživanja, prenosom potraživanja, predajom pokretne stvari izvršnom poveriocu i prodajom stvari radi namirenja izvršnog poverioca. Dug je bio, u sva tri slučaja, na ime telekomunikacionih usluga iste firme. Dakle, poverilac je bio isti u sva tri predmeta. Ali, ko su dužnici? Marko nije prepoznao imena. Otišao je da se žali kod prvog Javnog izvršitelja.
Saznao je šta je u pitanju i prisetio se. Odavno potrošio onih deset „crvenih“, ali i osvestio da će mu, izgleda, „izaći na nos“… Ne da posredi nije „ništa specijalno“, nego u tom trenutku za Marka počinje jedna svojevrsna (procesna, ali i novčana) noćna mora. Od prijatelja, advokata, saznao je da može da uloži tzv. prigovor trećeg lica, a skladno članu 108. Zakona. Marko je u podnesku Javnim izvršiteljima napisao da su dužnici na adresi njegovog stana fiktivno prijavljeni (a, da se podsetimo, on sam ih je prijavio) i da stavri koje popisuju u nameri da ih prodaju nisu njihovo, vać njegovo vlasništvo. U pitanju su: četiri LCD televizora procenjene vrednosti od ukupno 150.000,00 RSD i četiri desktop računara u istoj vrednosti.
Marko je, takođe, hitno tražio odjavu lica sa svoje stambene jedinice, odnosno uplatio propisanu taksu, te priložio vlasnički list i kopiju lične karte. Na ovaj način tri momka su odjavljena sa adrese i izvršena je pasivizacija adrese. Međutim, oni su se i dalje „vodili“ na njoj i vodiće se sve dok lično ne promene adresu… Dakle, samo lice koje se prijavilo na adresu, može i da se odjavi sa nje!
Da se vratimo postupku prinudnog izvršenja. Markov prigovor je usvojen u sva tri predmeta, kod sva tri Javna izvršitelja. Međutim, Izvršni poverilac (telekomunikaciona firma) uložio je žalbu na rešenje o o usvajanju prigovora, tvrdeći da Marko, kao treće lice nema dokaze da su stvari njegove, a ne izvršnih dužnika, te da su u trenutku nastanka predmetnog duga oni imali aktivno prebivalište u predmetnom stanu. Marko nije priložio (nije ni imao) odgovarajuće dokaze, te su Javni izvršitelji žalbe usvojili i postupak prinudne naplate, odnosno procene, popisa i prodaje Markovih stvari, nastavili.
Nije ostalo ništa drugo, nego da, shodno članu 110. Zakona, pokrene parnični postupak protiv telekomunikacione firme, radi utvrđenja da je izvršenje na njegovim stvarima nedozvoljeno. Ono što Marku sada pravi naročito veliki problem jeste okolnost da, na njegovu žalost, pokretanje parničnog postupka ne odlaže izvršenje… Dakle, postupak prinudne naplate (prodaja Markovih stvari) se nastavlja!
Marko sada, s jedne strane, može da ostane bez stavri, koje na javnoj prodaji mogu biti kupljene i za samo 30 procenata od početne procenjene vrednosti, a s druge strane ulazi u skup, neizvestan i sigurno dugotrajni (niko ne zna koliko dugo…) parnični postupak.
