Studenti, polako i sigurno, u potpunosti preuzimaju dinamiku političkih i društvenih dešavanja u Srbiji. Oni su ključni akteri trenutno najveće političke krize u Srbiji u poslednjih 25 godina.
Ko su ti ljudi? Odakle su se pojavili? To su deca koja su u drugom razredu osnovne škole učila da odrastaju u društvu jednakih šansi, da moraju da poštuju starije, da je važno da uvažavaju različitosti, da vode računa o kulturi izražavanja, da probleme rešavaju razgovorom. Kada su upisali srednju školu profesori su im tvrdili da su pravo i pravda garantovane institucije i da to jemči njihova demokratski uređena, sekularna država. Na fakultetu su shvatili da su, zapravo, svo to vreme u sistem uguravani akteri koji nemaju baš nikakve veze sa onim o čemu su oni u školi slušali. U tom sistemu su prepoznali ljude koji su sa kupljenim diplomama, preko noći, postali upravljači njihovih i života roditelja im. Uvideli su da starlete, kriminalci i mediokriteti, sakrivajući se iza religije, državnih obeležja i partijske knjižice, a bez trunke znanja, stručnosti, te moralnih skrupula, postaju društvena elita. Nisu studenti mogli više mirno da posmatraju kako se pervertira, korumpira i obesmišljava, baš svaki segment njihovog društava, naprosto su presekli i rekli – dosta je! Eto, to su studenti i to se desilo. Ko im je odgovoran? Svi mi koji smo im takav sistem priredili.

Šta ih je iza nas dočekalo? Hipokrizija, potpuno iskrivljeni sistem vrednosti, zajednica bez vizije, zemlja bez zajedničkog cilja, osveta loših đaka, krimanal i prevara kao paradigma, sistem nedodirljivih, uzdizanje i idealizacija dekadencije, tragični događaji, strah, nesigurnost, mržnja, nasilje… Dočekalo ih je i mnogo podeljenosti na pogrešne i manipulativne načine, po nacijama, veri, po strankama, a sve to da se jasno ne bi razdvojio rad od nerada, znanje od neznanja, poštenje od nepoštenja. Ostavili smo im društvo u kome nema političke javnosti, dijaloga i kritike, te predpolitičku zajednicu koja omogućava da sve što je naspram i suprotno biva degradirano, bačeno u blato, kriminalizovano, diskreditovano, ukinuto(!) kroz zloupotrebu institucija ili još lakše i praktičnije – medijskom mašinerijom. Svemu tome mora doći kraj. To je nedvosmislena poruka studenata.

Da li su studenti spremni za dijalog?

Aktuelna situacija se može posmatrati kroz prizmu socijalne psihologije, političke strategije i društvene dinamike. Dubinskoj analizi sva tri aspekta nije mesto u ovom tekstu. U svakom slučaju, postoji ozbiljna potreba za otvorenom javnom diplomatijom koja će prepoznati kompleksnost svih ovih faktora i uputiti na dijalog i konstruktivnu interakciju kako bi se prevazišle sve veće napetosti. Politički lideri moraju shvatiti da radikalizacija i polarizacija društva donose kratkoročne koristi, ali i dugoročne posledice koje mogu biti razarajuće, naročito kada strah i manipulacija postanu centralni elementi društvene dinamike, a sposobnost za konstruktivnu komunikaciju kompromitovana. Dakle, u trenutnom konfliktu, možemo definisati sledeće aktere – režim, opoziciju, institucije, građane i studente. Ukoliko, nadalje, sužavamo krug aktera, a naročito u odnosu na uzurpirane institucije i, praktično, nepostojeću, opoziciju, dolazimo do tri ključne pozicije – režim, građani, studenti. Ovih dana, režim poziva studente na dijalog, pogrešno ih legitimišući na poziciji pregovarača. Naprotiv, studente treba legitimisati kao posrednike (medijatore) u preko potrebnom društvenom dijalogu, koji će pregovore vratiti tamo gde im je i mesto – između donosioca odluka i građana, te tu kreirati uslove za potencijalno rešenje krize.

Studenti kao posrednici (medijatori) u procesu transformacije u građansko društvo?

Ova uloga studenata može dostići i neslućenu, te u ovom trenutku neočekivanu važnost. Dvadeset pet godina društvo u Srbiji ne može da dođe do temeljnog društvenog ugovora, u kome bi se na nivou širokog socijalnog i političkog konsenzusa, uvažavajući u najvećoj meri interese svih članova, oblikovao zajednički kolektivni identitet zajednice. Procesu uspostavljanja legitimnih političkih institucija paralelan je i proces transfomacije populacije podanika u (savremenu) zajednicu građana. I ovaj konflikt, između predpolitičkog i političkog srpskog društva 21. veka, kulminira i traži rezrešenje. Vrlo je moguće da će studenti podneti teret teške i odgovorne uloge posrednika (medijatora) i u tom procesu.