Pedestih godina prošlog veka, u Srbiji je živelo oko 675.000 mladih uzrasta od 18 do 24 godine. Među njima, studenata je bilo svega 14.000 – što je oko 2,1%, ili drugim rečima, na svakog studenta dolazilo je čak 48 vršnjaka koji nisu studirali. Danas, broj mladih u istoj starosnoj grupi manji je (oko 475.000), ali od njih čak 210.678 su studenti. To je oko 44,4%, što znači da skoro svaki drugi mladi čovek danas studira. Statistika jasno pokazuje da je ono što je nekada bila privilegija malobrojnih, danas postala norma i gotovo očekivanje društva. Ipak, iza ovog podatka krije se ozbiljno pitanje, da li masovno obrazovanje zaista znači i masovnu kompetenciju i da li tržište rada može da apsorbuje toliku količinu visokoobrazovanih kadrova dok istovremeno pati od nestašice zanatlija, majstora i ljudi spremnih na praktičan rad?

Da bismo razmotrili ovu generaciju na ljudskom nivou, upoznajmo Marka, dvadesetjednogodišnjeg studenta ekonomije, tipičnog predstavnika generacije Z. Njegov dan počinje kasnije nego kod roditelja – oko deset ujutru. Proverava Instagram, odgovara na poruke, a zatim pali laptop i uključuje se na predavanje. Dok profesor postavlja pitanje, Marko guglajući traži odgovor. Pamćenje činjenica mu se čini besmislenim – zašto bi učio napamet, kada je sve dostupno „na klik“? Popodne odlazi u teretanu, gde već mesecima radi na „definiciji bicepsa“. Kaže da ga to oslobađa stresa i daje osećaj kontrole. Veče provodi s društvom – ali dok sede zajedno, svako drži telefon u ruci, razgovarajući više sa ekranom nego međusobno. Markovi planovi? „Startap u inostranstvu, jer ovde nema perspektive.“ Brak ga ne privlači, deca, eventualno jedno, ali tek kad se „obezbedi“. Psi i mačke su već na listi prioriteta, jer pružaju ljubav bez komplikacija. Politiku prezire, ali rado izlazi na proteste, pogotovo ako je tema globalno važna – ekologija, ljudska prava, borba protiv korupcije. Marko nije izuzetak, on je ogledalo jedne generacije – obrazovane, povezane, ambiciozne, ali i nesigurne, površne i često nesposobne da razdvoje stvarnost od iluzije.

Ne možemo poreći da generacija Z ima resurse kakve nijedna pre njih nije imala:

– Nikada obrazovanija generacija (skoro polovina mladih studira).

– Digitalno rođeni (internet nije alat, nego prirodno okruženje).

– Globalno orijentisani (ekološka pitanja, mir, ljudska prava, društvena pravda su im bliži nego lokalna politika ili nacionalne ideologije).

– Otvoreni za promene (odbacuju rigidne obrasce i traže fleksibilnost u radu, odnosima i životnim planovima).

U ovim osobinama krije se njihova najveća snaga – sposobnost da misle šire i globalnije od prethodnih generacija, i da povežu pitanja koja su decenijama bila zanemarena.

Generacija Z i njene slabosti

1. Digitalna zavisnost – oslanjanje na internet za svaku informaciju slabi dugoročno pamćenje, koncentraciju i sposobnost logičkog zaključivanja. Naučni radovi već govore o „digitalnoj amneziji“.
2. Površnost u znanju – mnogo informacija, malo razumevanja. Mogu da pretraže sve, ali često ne umeju da razlože problem i pronađu suštinsko rešenje.
3. Pad kulture čitanja – tekstovi duži od par redova za mnoge postaju izazov. Knjige velikih mislilaca ostaju van domašaja, jer zahtevaju koncentraciju i introspektivno razmišljanje.
4. Potcenjivanje praktičnih veština – u svetu u kojem „svi studiraju“, zanatlije postaju retkost. Time se narušava društvena ravnoteža i vrednovanje manualnog rada.
5. Individualizam bez solidarnosti – žele prava, ali beže od obaveza. Brak, deca, čak i dugoročan rad u jednoj firmi sve više se posmatraju kao ograničenja, a ne kao obaveze koje grade zajednicu.
6. Simbolički aktivizam – protesti, objave, slogani, ali retko dublje strategije. Spremnost da menjaju svet nije uvek praćena spremnošću da se istrajno radi unutar institucija.

U svetu koji će oblikovati generacija Z, diploma će biti obavezni minimum, ali će time izgubiti vrednost. Prava razlika biće u praktičnim i retkim veštinama – od zanatskih do specijalizovanih digitalnih. Zajednica će biti krhka, jer će svako pre tražiti svoje „pravo“ nego preuzeti obavezu. Porodica i klasične društvene institucije izgubiće centralnu ulogu. Život će biti neodvojiv od tehnologije. Generacija Z će biti potpuno integrisana sa algoritmima, ali će to značiti i manju otpornost na realne krize: nestanak struje, nestašice hrane, prirodne nepogode. Dok polovina sveta bude imala univerzitetske diplome, najveću cenu na tržištu postaće zanatske usluge i praktične veštine. Onaj ko ume da zameni sijalicu ili popravi slavinu, zarađivaće više od ekonomiste sa diplomom. U politici, umetnosti i nauci dominiraće fragmenti, brzi formati i površne analize, dok će dugoročna istraživanja i duboka misao biti sve ređi luksuz.

Generacija Z je, dakle, generacija kontrasta. U njoj se spajaju najviše obrazovanje i najveća površnost, najglasniji aktivizam i najdublja pasivnost, digitalna snaga i ljudska slabost. Njeni predstavnici žele slobodu, ali teško prihvataju odgovornost (žele da promene svet, ali često ne znaju kako da promene sebe).

U tome leži i naša nada i naš strah. Ako uspeju da pronađu balans, dakle da spoje prava sa obavezama, tehnologiju sa kritičkim mišljenjem, globalnu osvešćenost sa lokalnom solidarnošću, generacija Z može da bude motor društvenog preporoda. Ako ne uspeju, postaće prvi digitalni čopor vukova koji su izgubili instinkte – ugojeni od obilja, ali nemoćni da prežive u stvarnom svetu.