Strah je možda stariji od jezika, pisma i vatre. Ali nije tu da vas sputa, već da vas upozori. On je deo vas, čuvar iz senke. Naučiti kako da ga slušate, ali ne i da mu slepo verujete, možda je jedna od najvažnijih veština u savremenom svetu.

Zato, sledeći put kada osetite strah, ne pokušavajte odmah da ga ućutkate. Umesto toga, zastanite. Saslušajte ga. I odlučite sami da li zaista ima razloga da bežite… ili je vreme da zakoračite napred. Zamislite sledeću scenu. Kasno je veče, vraćate se kući kroz mračnu ulicu. Iznenada, začujete pucanje grančice iza sebe. Srce vam ubrzava, dah se plitko pretvara u šapat, a misli polete: „Neko je tamo.“

To je strah. Nije slabost. Nije mana. To je signalni sistema koji je evoluirao da bi vas i sve vaše pretke, održao u životu.

Šta je strah?

Strah je osnovna emocija. Biološki je ukorenjena, a psihološki oblikovana. U suštini, strah je odgovor na opasnost – stvarnu ili zamišljenu. Aktivira se automatski i momentalno, često pre nego što smo svesni šta se zapravo dešava.

U našem mozgu, glavni „dirigent“ za ovu emociju je amigdala – mala struktura u obliku badema, smeštena duboko u temporalnom režnju. Kada amigdala oseti pretnju, ona pokreće lanac reakcija: oslobađa hormone stresa, priprema telo na borbu ili beg i usmerava pažnju ka potencijalnoj opasnosti.

Zašto osećamo strah?

Strah je evolucijski alat preživljavanja. Naši daleki preci koji su se bojali lavova, dubokih reka i mraka – živeli su duže. Nisu svi preživeli da pričaju priču, ali oni koji jesu – ostavili su gene koji znaju kako da se plaše.

Međutim, savremeni svet se menjao brže od našeg mozga. Danas nas retko napadaju predatori, ali i dalje može da nas parališe strah – pred ispit, pred javni nastup, pred odlukom da nešto promenimo u životu.

Kada strah postaje problem?

Strah je prirodan. Ali ako je preteran, iracionalan ili hroničan, može preći u anksioznost ili fobiju. Na primer, ako vas muči nelagoda pri letenju, to je možda normalan strah. Ali, ako vas i sama pomisao na avion tera da otkažete putovanja, tada se već može govoriti o fobiji.

Mozak tada „uči“ pogrešno – kao da pokušava da zaštiti telo od nečega što nije realna pretnja. Dobra vest je da se taj proces može naučiti unazad – uz psihoterapiju, izlaganje, pa čak i tehnikama poput mindfulness-a.

Može li strah biti koristan?

Apsolutno da. Umeren strah nas tera da budemo pažljiviji, odgovorniji, oprezniji. On nas motiviše da učimo, da vežbamo, da planiramo. Strah od neuspeha, ako ga pravilno usmerimo, može da nas pogura napred.

Neki ljudi – poput sportista, glumaca ili spasilaca – naučili su da koriste strah kao gorivo. Umesto da ih zaustavi, adrenalin ih pokreće, oštri njihova čula i pojačava fokus.

Kako se nositi sa strahom?

Evo nekoliko naučno potkrepljenih saveta:

• Nazovite ga imenom;

• Udahnite svesno; 

• Postavite ga u kontekst; 
• Vežbajte izlaganje. 

Kada verbalizujete strah – „Plaši me da ću pogrešiti“ – aktivirate delove mozga zadužene za racionalno razmišljanje. Sporo i duboko disanje smiruje simpatički nervni sistem. Postavite sebi pitanje: Da li je ova opasnost stvarna ili pretpostavljena? Male doze „susreta sa strahom“ mogu postepeno da vas oslobode njegove moći.