Postoji jedan neobičan tip društvene energije koji se javlja u vremenima krize. To nije samo nezadovoljstvo. Nije ni obična kritika vlasti, sistema, institucija ili javnog morala. To je nešto dublje i opasnije. To je uverenje da je sve već propalo, da popravka nije moguća i da je jedini preostali dokaz inteligencije, zapravo, prezir prema svemu.

U svakom društvu postoji grupa ljudi koja živi u uverenju da je civilizacija odavno izgubljena, samo što ostatak populacije to još nije shvatio. Oni sebe ne vide kao pesimiste, već kao one koji su „progledali“. Njihova misao nije: „Ovo ne valja, hajde da popravimo.“ Njihova misao je: „Ovo ne valja i baš mi je drago što mogu da kažem da sam znao.“

Tu počinje razlika između kritičkog mišljenja i kulturnog pesimizma.

Kritičko mišljenje traži uzroke, rešenja, odgovornost i mogućnost popravke. Kulturni pesimizam traži dokaz da je popravka nemoguća. Kritičko mišljenje je napor. Pesimizam je udobnost. On čoveku omogućava da izgleda pametno bez obaveze da bilo šta predloži.

Zato je rečenica „sve je propalo“ tako zavodljiva. Ona zvuči radikalno, ali je u suštini pasivna. Ko kaže da je sve propalo, taj je sebe oslobodio obaveze da nešto gradi. Ako je sve besmisleno, onda nema potrebe za strpljenjem, znanjem, institucijama, kompromisom, odgovornošću, pa čak ni za pristojnošću.

Društva, dakle, ne propadaju samo onda kada institucije oslabe. Ona propadaju i onda kada dovoljan broj ljudi počne da uživa u ideji njihovog propadanja.

Od nezadovoljstva do nihilizma

Politički protest, u svom najboljem obliku, jeste civilizacijski mehanizam. On postoji zato što građani ne pristaju na nepravdu, zloupotrebu moći, korupciju, bahatost, siromaštvo ili poniženje. Protest je znak zdravlja jednog društva, jer pokazuje da ljudi još uvek veruju da nešto ima smisla.

Ali protest prestaje da bude politički onda kada prestane da traži rešenje.

Tada se iz sfere javnog delovanja klizi u sferu kolektivne frustracije. Ljudi više ne traže promenu, već pražnjenje. Ne traže odgovor, već neprijatelja. Ne traže institucionalnu popravku, već simboličko rušenje.

Ključni psihološki prelom dešava se u trenutku kada se rečenica „sistem je loš“ pretvori u rečenicu „nema smisla ništa popravljati“. Prva rečenica može biti početak političke borbe. Druga je početak nihilizma.

Nihilizam nije samo filozofska pozicija. U javnom životu on postaje vrlo praktična sila. On kaže da ako nema smisla popravljati, onda jedino ima smisla paliti. Ako nema poverenja, onda nema ni pravila. Ako su svi isti, onda je svaki oblik nasilja samo „reakcija“. Ako je sve trulo, onda niko više nema obavezu da bude bolji.

To je opasna tačka. Jer odatle više ne nastaje promena. Odatle nastaje haos.

Psihologija „je l’ sam vam rek’o?“

Posebno zanimljiv tip javnog aktera nije onaj koji otvoreno ruši. Mnogo zanimljiviji je onaj koji sa strane čeka rasplet, sa gotovom rečenicom: „Eto, rekao sam.“

To je pasivno-agresivni pesimista. On ne mora ništa da uradi. Dovoljno je da čeka da drugi pogreše. Njegova uloga u društvu nije da pomogne, već da bude svedok neuspeha. Njegov identitet gradi se na tuđem promašaju.

Takvi ljudi ne učestvuju u rešenjima, jer bi ih rešenje lišilo njihove unutrašnje superiornosti. Ako se nešto popravi, onda oni više nisu proroci propasti. Ako institucija proradi, ako dijalog uspe, ako se neki sukob smiri, ako neko pokaže odgovornost – njihova slika sveta biva ugrožena.

Zato kulturni pesimista, ma koliko govorio da želi bolje društvo, često emotivno investira u dokaz da bolje društvo nije moguće.

U tome ima nečeg duboko ljudskog, ali i duboko destruktivnog. Jer lakše je verovati da je svet nepopravljiv nego priznati da smo možda i sami odgovorni za jedan njegov mali deo.

Kritika kao identitet

Problem savremenog javnog prostora nije u tome što ima previše kritike. Naprotiv, ozbiljne kritike ima malo. Ima mnogo besa, podsmeha, etiketiranja, moralnog poziranja i kratkih presuda.

Prava kritika je disciplinovana. Ona razlikuje činjenice od utisaka, uzroke od posledica, krivicu od odgovornosti, grešku od namere. I nikome više nije zanimljiva…

Ono što danas zovemo kritikom više liči na identitet. Čovek više ne kritikuje zato što je nešto analizirao, već zato što pripada kulturi kritikovanja. On ne zauzima stav posle razmišljanja, već razmišlja u skladu sa već zauzetim stavom.

Tu nastaje mapa sveta sa samo dve tačke: „mi“ i „oni“. A „oni“ su svi koji ne dele našu dijagnozu stvarnosti.

U takvoj mapi nema prostora za složenost. Nema dobrih ljudi na drugoj strani. Nema delimično tačnih argumenata. Nema mogućnosti da neko bude u pravu u jednom, a u krivu u drugom. Postoji samo pleme i neprijatelj.

Kada društvo dođe u tu fazu, javni razgovor postaje nemoguć. Ne zato što ljudi nemaju šta da kažu, već zato što više niko nikoga ne sluša. Svi samo proveravaju kom taboru pripadate.

Opasnost psihološkog objašnjavanja politike

Ipak, ovde treba biti oprezan. Nije svaki bes patologija. Nije svaki protest nihilizam. Nije svaka radikalna rečenica dokaz destruktivnosti. Ljudi ponekad viču zato što ih niko godinama nije slušao. Ponekad preteruju zato što su institucije pre toga preterivale u ignorisanju. Ponekad deluju haotično zato što su im svi uređeni kanali uticaja zatvoreni.

Zato je opasno svesti političko nezadovoljstvo na psihologiju pojedinaca. To je čest trik vlasti, elita i komentatora – umesto da se bave uzrocima nezadovoljstva, oni analiziraju karakter nezadovoljnih.

Ali je jednako opasno i suprotno. Svaki bes proglasiti moralno opravdanim samo zato što je usmeren protiv nečega što smatramo lošim.

Društvena zrelost počinje tamo gde možemo da držimo dve misli istovremeno: da sistem može biti duboko nepravedan, ali da ni svaki otpor tom sistemu nije nužno plemenit, pametan ili konstruktivan.

Kritika vlasti ne oslobađa kritičare od odgovornosti. Borba protiv lošeg poretka ne znači da je svaki metod dobar. Otpor nepravdi ne sme postati alibi za proizvodnju nove nepravde.

Zadovoljstvo kolapsom

Najmračnija tačka kulturnog pesimizma nije u tome što on predviđa propast. Najmračnija tačka je u tome što joj se potajno raduje.

Postoje ljudi koji u svakoj krizi vide potvrdu sopstvene pameti. Što je gore, to su oni sigurniji da su bili u pravu. Što je više haosa, to je njihov unutrašnji osećaj superiornosti veći.

To je onaj trenutak kada čovek više ne želi da se stvarnost popravi, jer bi popravka pokvarila njegovu teoriju.

Tada pesimizam postaje zavisnost. Čovek više ne analizira stvarnost da bi je razumeo, već bira samo one dokaze koji potvrđuju da je sve izgubljeno. Dobra vest ga nervira. Mali napredak mu deluje kao naivnost. Kompromis mu izgleda kao izdaja. Institucionalni rad mu deluje smešno. Svako ko nešto gradi deluje mu kao budala.

Ali civilizacija se ne drži na onima koji najbolje objašnjavaju njen pad. Drži se na onima koji, i kada su svesni pada, ipak popravljaju makar i samo jednu stvar ispred sebe.

Pobuna bez popravke

Najveći problem, dakle, nije pobuna. Problem je pobuna bez ideje šta dolazi posle.

Istorija je puna pokreta koji su znali šta mrze, ali nisu znali šta grade. A kada ne znate šta gradite, onda rušenje postaje samostalna vrednost. U početku rušite nepravdu. Posle rušite protivnike. Na kraju rušite i one koji postave pitanje: „A šta sada?“

Zato je za svaku ozbiljnu promenu potrebno više od energije. Potrebni su znanje, organizacija, etika, plan, sposobnost pregovaranja, sposobnost da se podnese frustracija, sposobnost da se ne dobije sve odmah.

Demokratija nije sistem u kome pobeđuje onaj ko najjače viče. Demokratija je sistem u kome se konflikt prevodi u proceduru, procedura u odluku, a odluka u odgovornost.

Ko hoće da menja svet, mora da nauči da izdrži njegovu složenost.

Lakše je promeniti svet nego sebe

U jednoj rečenici iz priloženog teksta nalazi se možda najjača provokacija, a to je da neki ljudi pokušavaju da promene svet jer im je lakše nego da promene sebe.

To zvuči surovo, ali u tome ima istine.

Svet je ogroman, apstraktan i uvek dovoljno kriv. Sebe je teže uhvatiti. Kod sebe moramo videti sujetu, strah, potrebu za priznanjem, bes, zavist, lenjost, nestrpljenje, nesposobnost da slušamo, potrebu da uvek budemo u pravu.

Mnogo je lakše govoriti o sistemu nego o sopstvenoj odgovornosti. Mnogo je lakše tražiti revoluciju nego disciplinu. Mnogo je lakše prezirati institucije nego naučiti kako se one grade. Mnogo je lakše zamišljati novo društvo nego biti pristojan u raspravi sa čovekom koji misli drugačije.

Ali svaka ozbiljna promena počinje upravo u sposobnosti da čovek ne postane ono protiv čega se bori.

Zaključak između naivnosti i cinizma

Ne treba biti naivan. Društva imaju duboke kvarove. Institucije uvek iznevere ljude. Politika je prljava. Javni prostor je pun manipulacija. Moć se retko dobrovoljno ograničava. Sistemi se ne popravljaju sami od sebe.

Ali ne treba biti ni cinik. Cinizam nije mudrost. To je umor koji se predstavlja kao inteligencija.

Kulturni pesimizam je zavodljiv jer čoveku daje osećaj da je iznad sveta. Ali niko ne popravlja svet sa visine prezira. Svet se popravlja iz blizine i to razgovorom, radom, rizikom, greškama, strpljenjem i ponekad vrlo dosadnim institucionalnim naporom.

Nije najpametniji onaj koji prvi kaže da će sve propasti. Najpametniji je onaj koji vidi pukotine, ali ipak ne odustaje od popravke.

Siguran sam da između slepe vere da je sve dobro i mračnog uživanja u tome da je sve propalo, postoji treći put – zrela, odgovorna, strpljiva borba da nešto bude bolje.

E to je, u vremenu opšte nervoze, najređi oblik hrabrosti.