Šta je demokratija bez poštenih izbora?
Šta su izbori bez slobodnih medija?
Šta je sloboda govora bez kulture dijaloga?

Predstavnička demokratija, kažu, nema bolju alternativu. Istina. Ali to ne znači da je ne možemo uništiti iznutra — tiho, postepeno, gotovo neprimetno. Ne treba nam ni državni udar, ni revolucija. Dovoljno je da joj polako izbijemo temelje.

Prvi temelj je pošteni, fer i slobodni izborni proces. Kada nestane poverenja u izbore, nestaje i poverenja u institucije. A kad nestane poverenja u institucije, građani prestaju da veruju da se nešto može promeniti – osim na ulici.

Drugi temelj je politička kultura debate o činjenicama i programima. Demokratija nije arena za gladijatorske borbe ega, nego ring na kojem se sudaraju ideje, planovi i argumenti. Kad se rasprava svede na uvrede i etikete, demokratija postaje reality show, a ne način upravljanja društvom.

Treći temelj su normalni informativni mediji. Ne PR centri, ne megafoni vlasti, ne fabričke trake propagande – nego novinarstvo koje istražuje, proverava i osvetljava ono što moćnici žele da sakriju. Bez toga, građani glasaju ne na osnovu znanja, nego na osnovu iluzije.

Možemo li onda reći da imamo demokratiju ako su izbori formalno slobodni, a stvarno kontrolisani?
Možemo li verovati u demokratiju ako se rasprave vode o spinovima, a ne o činjenicama?
Možemo li živeti u demokratiji ako nas mediji hrane propagandom, a ne informacijom?

Predstavnička demokratija jeste najbolja koju trenutno imamo. Ali ona je živo biće – diše na izborima, hrani se dijalogom, a mediji su joj krvotok. Ako joj presečemo bilo koju od tih arterija, prestaje da živi. I tada više ne govorimo o demokratiji. Govorimo o njenoj imitaciji.