Nekada je znanje imalo svoju težinu. Nije se nosilo kao modni dodatak, već kao odgovornost. Ljudi su pred knjigom stajali kao pred svetinjom, a pred učiteljem – sa poštovanjem. Bilo je važno šta znaš, ne koliko si samouveren dok to ne znaš. Znanje nije bilo performans, nego svetlo u mraku.

Danas, scena je drugačija. Znanje se više ne sluša – ono se skroluje. Glasniji si? Viđeniji si? Samopouzdaniji, makar bez pokrića? Dobrodošao. Tvoja istina, tvoja verzija stvarnosti – čak i kad se ne drži ni na jednoj logičkoj nozi – ima publiku. I ima “engagement”.

U vremenu kada se mišljenje prodaje kao činjenica, a lajkovi zamenjuju argumente, tišina postaje utočište onih koji znaju. Jer govoriti danas znači srozavati istinu na jezik koji je sve, samo ne sredstvo razumevanja. Ljudi više ne traže dubinu – traže potvrdu sopstvenih plitkih uverenja. I ako im je daš, bićeš popularan. Ako im uzdrmaš komfor, postaćeš „previše komplikovan“.

Zato danas retko ko pita: „Šta znaš?“, a sve češće: „Koliko si ubedljiv?“

Znanje je postalo sumnjivo ako nije servirano sa osmehom, ako traži napor da se razume, ako te poziva da misliš.

Paradoks je potpun: što više znaš, to manje vrediš u očima onih koji ne žele da znaju. I ne samo da ne žele – oni zahtevaju da ih ostaviš na miru u njihovom balonu neznanja. I ne, to nije tihi otpor. To je trijumfalna, nasmejana, samouverena glupost. Sa mikrofonom u ruci. U udarnom terminu.

U takvom društvu, problem nije neznanje – problem je ravnodušnost prema znanju. Jer znati zahteva trud, a trud nije “user-friendly”. U civilizaciji u kojoj se složeni iskazi tumače kao elitizam, a istina kao uvreda, postaje ne samo teško, nego i opasno – reći nešto što ima smisla.

Danas se ne pita ko ima znanje, već ko ima publiku. Ne meri se dubina, već dopadljivost. Ne poštuje se argument, već “vibe”. Tako dolazimo do apsurda u kome su pametni saterani u ćošak tišine, dok neznanje paradira kao “autentični glas naroda”.

Zato ne živimo u eri post-istine. Ne, ovo je nešto mračnije.

Živimo u vremenu kada se ne traži da istina bude istinita, već da ne bude neprijatna. Kada se ne ceni onaj ko zna, već onaj ko ne uznemirava. Kada većina odlučuje ne o ukusu, već o činjenicama. A većina… nije sinonim za tačnost.

Možda je baš to ono najopasnije – glupost danas ne traži da je tolerišemo. Ona traži poštovanje. Status. Legitimitet. I prostor u prime-time-u.

I zato je važno – ne da vičemo. Nego da ne ćutimo. Da znanje ponovo progovori, makar tiho, ali dostojanstveno. Da istina ne odustane, makar i kad nije u trendu. Jer svet bez istine – nije slobodan svet. A sloboda bez znanja – samo je privid.