U toku odrastanja često smo slušali savete koji su nas podsticali da se povlačimo pred glupošću, prostaklukom i vulgarnošću. Izreka „pametniji popušta“ služila je kao vodič, podstičući nas da biramo racionalnost i kulturu umesto sukoba i nepromišljenosti. Ipak, u savremenom društvu svedočimo paradoksalnoj situaciji u kojoj se najgluplji, najvulgarniji i najneobrazovaniji među nama često nalaze na pozicijama moći, odlučujući o našim životima.

Ova izreka i pojava nije samo odraz lične sudbine, već i kulture koja se oblikuje unutar šireg društvenog konteksta. Kada se glupost podiže na nivo patriotizma, postavlja se ozbiljno pitanje o vrednostima koje zastupamo. Postavlja se pitanje: kako smo došli do tačke gde je intelektualac postao sinonim za sumnju i predmet prezira, dok se neznanje skriveno iza iracionalnog nacionalizma i neretko zlopotrebe religije, slavi kao uzvišena (i jedina) društvena vrednost?

Prizemne vrednosti kao sredstvo vlasti

Danas, na društvenim mrežama i u političkim krugovima, često možemo da čujemo stavove koji ohrabruju površnost i prostakluk. Ljudi koji ne žele ili ne mogu da razumeju složenije ideje, umesto da budu isključeni iz odlučivanja, često postaju protagonisti javnog diskursa. U takvoj atmosferi, intelektualci, kritikovani zbog svog znanja i sposobnosti razmišljanja, po pravilu se povlače. Mnogi od njih se možda prisete i pomenute „mudrosti“ iz mladosti, ne želeći da postanu meta vređanja ili ruganja.

Rizik od intelektualnog aktivizma

U vreme kada je glupost gotovo glorifikovana, postaje veoma rizično otvoreno izražavati svoje stavove. Ljudi koji se usuđuju da razgovaraju o problemima, nude rešenja i preispituju status quo često se suočavaju sa osudama. Očigledno je da je „bezbedno“ učešće u javnom životu znači jednostavno pridržavanje stavova većine, dok svako drugo može značiti delovanje na sopstvenu štetu, jer kada glupost postaje normom, intelektualna smelost je opasna. Nije važno da li imam veštine, da li imam znanje, da li imam iskustvo, da li promišljam i kritički i analitički posmatram pojave – najvažnije je da sam glasan, bestijalan, bezkrupulozan i da dovoljno želim da budem priznat kao intelektualac i društvrno prihavćen kao elita. Ako to znači skrivanje iza patriotizma i floskula koje lepo zvuče i poigravaju se sa emocijama podanika – u redu je. Danas je to dovoljno. Pa, zašto onda komplikovati. Svako ko se „pravi pametan“, obzirom da komplikuje stvari, nije dobrodošao.

Kako se odupreti?

Kako se možemo odupreti ovoj kulturi? Prvo, treba jasno razdvojiti istinske vrednosti od površnih. Patriotizam nije slepo pridržavanje jednostavnih stavova, već ljubav za svoju zemlju na način koji zahteva kritičko razmišljanje i aktivizam. U poređenju sa širenjem gluposti i neinformiranosti, intelektualizam treba zagovarati kao vrednu aktivnost koja pomaže našoj zajednici da napreduje. Drugo, važno je da grade zajednice unutar kojih se ceni otvoren dijalog (porodica, prijatelji, poslovno okruženje, stambene zajednice…). 

Kada glupost postane vid ponosa i integriteta, često se preispituju naši izbori kao društva. Svi mi imamo odgovornost da se suprotstavimo ovoj dualnosti i da razvijamo kulturu u kojoj intelektualna radoznalost postaje vrlina, a glupost slabost. U svetu gde se često čuje, pa i vidi (i oseti) sentenca: „kada se glupost smatra patriotizmom, nije bezbedno biti inteligentan“, važno je ne samo preživeti, već se i aktivno boriti za prostor gde će pamet, mudrost i obrazovanje biti cenjeni. Na tom putu, moramo biti spremni da budemo dostojni i uporni, jer samo zajedno možemo izgraditi svet u kojem nas intelektualne vrednosti vode ka boljoj budućnosti.