U vremenu sveprisutne nesigurnosti, društvene fragmentacije i emocionalnog otuđenja, potreba za pripadanjem ostaje jedna od najdubljih ljudskih težnji. Pripadati znači biti viđen, prihvaćen, važan. No, ono što je nekada bilo povezano s ljubavlju, solidarnošću i zajedničkim vrednostima, danas se sve češće ostvaruje kroz ono najniže – kroz mržnju.

Mržnja je postala najjeftiniji oblik pripadnosti (Stefan Simić, sociolog), jer ne zahteva ni znanje, ni trud, ni razumevanje – samo zajedničku metu.

U prošlosti su zajednice gradile identitet na temeljima zajedničkog rada, vere, običaja ili borbe za neko više dobro. Danas se identiteti sve češće oblikuju negativno – ne po tome ko smo, već po tome koga ne volimo. Na društvenim mrežama, u medijima, čak i u političkom govoru, prisustvujemo formiranju „zajednica“ koje ne nastaju zato što članovi dele vrednosti, već zato što dele neprijatelja.

Mržnja je jednostavna, zarazna i emocionalno snažna. Ona ne traži dokaze, ni dublje razumevanje – samo lojalnost.

Postoji i društveno-ekonomska pozadina ovog fenomena. U vremenu kada su mnogi ljudi frustrirani zbog nepravde, nejednakosti i osećaja nemoći, mržnja prema nekom drugom – drugačijem, „krivom“, spoljnom – postaje kanal kroz koji se ispušta nakupljeno nezadovoljstvo. Tako se stvara lažni osećaj kontrole i snage. U tom procesu ljudi dobijaju osećaj pripadnosti grupi, makar ona bila zasnovana na destruktivnoj emociji.

Ironično, mržnja postaje sredstvo samoafirmacije u svetu u kojem se osećaju nevidljivima.

Ovaj obrazac koristi i politika. U nedostatku jasne vizije i rešenja, mnogi lideri nude narative zasnovane na strahu i podeli. Umesto da okupljaju narod oko ideje napretka, okupljaju ga oko ideje otpora prema „drugima“ – migrantima, manjinama, opoziciji, „neprijateljima naroda“. Na taj način, pripadnost naciji, pokretu ili partiji više ne počiva na zajedničkim idealima, već na zajedničkoj mržnji.

No, iako je mržnja „jeftina“, cena koju društvo plaća zbog nje je visoka. Ona urušava međuljudske odnose, produbljuje podele i uništava mogućnost dijaloga. Umesto da gradimo mostove, mržnja nas tera da podižemo zidove. Umesto zajednica koje se temelje na međusobnom razumevanju, stvaraju se plemena netrpeljivosti.

Rešenje nije jednostavno, ali počinje u malom – u odlučnosti pojedinca da ne bira lakši put. Da umesto mržnje, bira znatiželju. Umesto predrasude – razumevanje. Umesto osude – dijalog. Prava pripadnost ne mora dolaziti kroz neprijateljstvo. Ona može – i mora – biti izgrađena na poštovanju, solidarnosti i zajedničkom snu o boljem svetu.