Ako je 19. vek bio vek industrijskog proleterijata, a 20. vek obeležen usponom sindikalne solidarnosti i socijalne države, onda je 21. vek, vek nesigurnosti. Globalizacija, tehnološka revolucija i neoliberalne politike stvorile su novu društvenu klasu koja živi i radi bez sigurnosti, bez garancija, bez korena.

Britanski ekonomista Guy Standing (Gaj Stending) nazvao je tu novu klasu – prekariat. U svojoj uticajnoj knjizi The Precariat: The New Dangerous Class (2011), on upozorava da je to “opasna klasa”, jer nosi potencijal društvene pobune, ali i osećaj nemoći, otuđenja i frustracije.

Pitanje koje danas odzvanja širom sveta glasi jeste da li je prekariat novi proleterijat našeg doba?

Prekarijat je, prema Stendingu je nova “opasna klasa”. On razlikuje prekariat od tradicionalnog radničkog sloja. Dok je proleterijat industrijskog doba posedovao minimum stabilnosti, koji je podrazumevao stalno zaposlenje, kolektivne ugovore, sindikalnu zaštitu, prekariat se suočava sa sedam vrsta nesigurnosti:

1. Sigurnost na tržištu rada – teškoća u pronalaženju posla.
2. Zaposlenje – lako otpuštanje bez zaštite.
3. Ostajanje na poslu – nepostojanje ugovora na neodređeno.
4. Radna bezbednost – loši uslovi rada i izostanak regulative.
5. Očuvanje veština – nemogućnost napredovanja i dodatnog obrazovanja.
6. Prihodi – neredovni i nedovoljni za pristojan život.
7. Reprezentacija – odsustvo sindikata i kolektivnog glasa.

Prekarijat čine mladi koji rade na određeno, freelanceri, dostavljači i radnici na platformama (npr. Glovo, Wolt), ali i visokoobrazovani stručnjaci koji preživljavaju od projekta do projekta. Nesigurnost im nije privremena prepreka, već trajno stanje. Stending podvlači da je upravo to, dakle “trajna privremenost”, ono što prekariat razlikuje od svih prethodnih klasa. To je generacija bez korena i bez garancija.

Ako je proleterijat prošlog veka stvarao sindikate i sindikalne borbe, prekariat današnjice stvara građanske pokrete. Pokret Occupy Wall Street (2011) u SAD, sa sloganom “Mi smo 99%”, bio je glas prekariata protiv nejednakosti. U Španiji, pokret Indignados (2011) artikulisao je gnev mladih bez posla i nade. Studentski i radnički protesti širom sveta (od Pariza do Beograda) svedoče o istoj matrici, dakle ljudi koji žive od nesigurnih ugovora i privremenih poslova, postaju jezgro protesta. Za razliku od industrijskih radnika, prekarijat nema jedinstvenu fabriku ni sindikalnu halu. Njihovo polje borbe su ulice, trgovi i digitalni prostori. Oni se povezuju horizontalno, kroz društvene mreže, kroz nove oblike solidarnosti. U tom smislu, možemo reći da je prekarijat novi proleterijat, ali sa drugim oblicima borbe i drugim jezikom pobune.

Kako odgovoriti na rastuću nesigurnost? Stending nudi jedno radikalno, ali jednostavno rešenje – univerzalni osnovni dohodak (Universal Basic Income – UBI). Ovo podrazumeva bezuslovnu, redovnu isplatu svakom građaninu, bez obzira na zaposlenje, prihode ili status. Ideja nije nova, ali je tek sa rastom prekariata dobila punu političku snagu. UBI smanjuje egzistencijalnu nesigurnost i daje osnovu za dostojanstven život, omogućava ljudima da odbiju ponižavajuće poslove i izaberu smislen rad, jača demokratiju jer građani postaju slobodniji u odlučivanju. Dva osnovna straha su pitanje ekonomske održivosti, dakle kako finansirati ovakav system i strah da će UBI destimulisati rad i produktivnost. Ipak, eksperimenti širom sveta (od Finske do Kanade) pokazali su da UBI ne smanjuje motivaciju za rad, već smanjuje stres i otvara prostor za kreativnost, obrazovanje i društveni angažman. Pandemija COVID-19 pokazala je koliko je ova ideja realna: gotovo sve države su uvele neki oblik “helikopterskog novca” ili vanredne pomoći, čime su privremeno praktično testirale koncept UBI.

Prekarijat između nemoći i nove snage

Prekarijat je istovremeno i najranjivija i najopasnija klasa. Ranjiv je, jer je lišen sigurnosti, a opasan jer nosi potencijal pobune koja može uzdrmati postojeći poredak. Uloga univerzalnog dohotka u toj priči nije samo socijalna, već i politička, a to je ideja koja prekarijat može pretvoriti iz “denizens” (građana drugog reda, kako ih Stending naziva) u punopravne građane sa pravima i dostojanstvom (A Precariat Charter: From Denizens to Citizens, 2014). Ako je industrijski proleterijat izborio osmočasovno radno vreme i pravo na sindikalno udruživanje, prekarijat će možda obeležiti 21. vek borbom za univerzalni dohodak i nove oblike demokratskog učešća.

Prekarijat je ogledalo našeg vremena. Dakle, rad bez sigurnosti, život bez predvidljivosti, budućnost bez jasnog horizonta. Ali, kao i svaka klasa u istoriji, nosi i potencijal za promene. Stending nas podseća da prekariat može biti opasna klasa ako ostane bez glasa i prava, ali može biti i klasa koja će iznedriti novi društveni ugovor.

Hoće li 21. vek biti vek stalnog preživljavanja u nesigurnosti, ili vek nove emancipacije kroz univerzalni dohodak i građanske pokrete? Od odgovora na ovo pitanje zavisi ne samo sudbina prekariata, već i budućnost demokratije i društva u celini.

Reference (za dalje čitanje):

Guy Standing, The Precariat: The New Dangerous Class (2011)

Guy Standing, A Precariat Charter: From Denizens to Citizens (2014)

Guy Standing, Basic Income: And How We Can Make It Happen (2017)

Guy Standing, The Politics of Time: Gaining Control in the Age of Uncertainty (2023)