Na pitanje “Rusija ili zapad?“, većina građana u Srbiji odgovara – Rusija. Međutim, na pitanje po čijim standardima biste voleli da vi ili vaša deca živite, odgovor je jednoglasan – Austrija, Nemačka, Holandija, Norveška, Švajcarska itd… Čitava srpska dijaspora čak i živi u tom „trulom“ zapadu, ali priziva Rusuju da napravi novi svetski poredak i pobedi „nepravdu“. Gradjani Srbije hoće slobodu, ali „navijaju“ za autokrate. Čvrsta ruka Putina, Erdogana, Lukašenka, Kim Džong Un-a, vrednosti su koje se veličaju, nasuprot demokratskom sistemu, vladavini prava, nezavisnim institucijama, slobodi govora, slobodi medija i drugim slobodama koje jemče demokratski sistemi (naravno, sa svim svojim manjkavostima). Najpopularnija „čvrsta ruka“ trenutno, Donald Tramp, u Srbiji imao je podršku 59% građana. Najviše u Evropi, a u top 5 u Svetu. Da li je naše društvo u hipokriziji, šizofreniji ili je nešto treće u pitanju?“
Postavlja se, dakle, ključno pitanje – kako je moguće da javno mnjenje favorizuje autokrate koji se protive principima demokratskih vrednosti, dok istovremeno teži životu u društvima koja te vrednosti ostvaruju?
Srbija je, kao i mnoge druge bivše jugoslovenske republike, prošla kroz turbulentne promene u poslednjim decenijama. Dugo godina povezana sa autoritarnim režimima, Srbija je, na neki način, „usvojila“ određene obrasce mišljenja koji favorizuju stabilnost preko sloboda. Mnogi građani su izgubili poverenje u demokratske procese i institucije, često ih doživljavajući kao neefikasne i nesposobne da reše njihove svakodnevne probleme. Ekonomija je još jedan važan faktor. Mnogi ljudi se suočavaju s ekonomskim teškoćama, nezaposlenošću i nesigurnošću, pa se okreću autoritarnim liderima koji obećavaju brze i efikasne promene. Ova potraga za stabilnošću rezultira simpatijama prema liderima koji, iako autoritarni, deluju uverljivo, sa jasnim ciljevima, bez obzira na to koliko su njihovi principi suprotni demokratskim vrednostima.
Ogroman je strah od globalizacije i sveprisutnog zapadnog uticaja. Srpska dijaspora, koja traži bolji život na Zapadu, često je percipirana kao izdajnička, a dok mnogi i pored toga sanjaju o životu u razvijenim zemljama, istovremeno se protive imigracionim politikama i vrednostima koje te zemlje propagiraju, prepoznajući u njima pretnju svom identitetu i kulturi…
Na psihološkom nivou, hipokrizija se može posmatrati kao način suočavanja sa unutrašnjim konfliktima. Osećaj nemoći i frustracije prema tranzicionom društvu lako je rezultirao podeljenim stavovima, gde pojedinci žele pozitivne promene, ali istovremeno osećaju da su autoritarna rešenja bolja. Ovaj fenomen je stvorio ambivalentan odnos prema vođi koji promoviše populističke, stroge, jake, represivne mere.
Da bismo razumeli ovu fenomenologiju, važno je da sagledamo složenost ljudske prirode i društvenih sistema. Srbija je društvo u tranziciji, i kao takvo, teško se okreće prema jednoj ideologiji ili vrednostima bez sukoba unutrašnjih interesa i potreba. Postavlja se pitanje: “da li će vremena demokratije i slobode jednog dana prevladati ili će budući izazovi i dalje favorizovati „čvrstu ruku“ kao jedini put ka stabilnosti?” Odgovor na ovo pitanje zahteva bolje razumevanje društvenih dinamika. Dok se društvo ne upusti u otvoreni proces novog društvenog dogovora i kolektivnog preispitivanja i ne razvije i obezbedi kritičko mišljenje, ovakva dualnost u stavovima će se nastaviti…
